Arhive za ‘ahlak’ kategoriju

Grijesi osljepljuju srce, zaklanjaju njegovo svjetlo, spriječavaju pristup saznanjima i zaklanjaju elemente upute. Kada je Šafija počeo učiti kod Malika, učitelj kod mladića odmah primijeti neobične osobine. Tada mu je rekao: “Vidim da je Allah u tvoje srce stavio svjetlo. Nemoj ga utrnuti tamom grijeha.”

Ovo svijetlo sve više slabi, a tama grijeha postaje jača tako da srce postaje crno poput tamne noći. Koliko je ljudi u tami palo i poginulo? Može li se slijepac snaći u tamnoj noći, na putu punom opasnosti i prepreka. Kako naći put iz tako teškog okruženja? Te tmine postepeno jačaju i prelaze na ostale dijelove tijela, zavisno od njihove snage i ekspanzije. 
 
Kada nastupi smrt, te tmine dolaze do izražaja i grob ispunjavaju tamom, kao što je Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, rekao: “Doista su ovi grobovi puni tame od ljudi koji su u njima. Allah će ih obasjati kada im klanjam (dženazu).” (Ahmed, Musned) 
 
Kada nastupi Dan povratka i robovi se iskupe, tama će biti vidljiva na licima nekih ljudi, koja će biti crna poput uglja. Teška li kazna njih čeka! S tom kaznom se ne mogu mjeriti sva uživanja na ovom svijetu – od nastanka pa do kraja – a kamoli dio tog perioda koji je čovjek proveo na Zemlji u stalnim naporima, mukama i umoru…Taj period mu je protekao kao trenutni san. Neka je Allah na pomoći.

Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, je imao najljepše ophođenje sa ljudima. Kada bi nešto uzeo u zajam, trudio se da prilikom vraćanja vrati boljim. (Hadis bilježe Buhari (5/44) i Muslim (1601) od Ebu Hurejre, r.a., prenoseći da je neki čovjek došao Poslaniku, sallallahu alejhi ve sellem, i zatražio svoju devu nazad.

Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, je rekao: Dajte mu.” Rečeno mu je da je deva koja je tu bolja od one njegove koju je dao. Čovjek zavika: “Podmiri mi, Allah tebi podmirio,” pa je Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, rekao: “Dajte mu tu devu. Među najbolje ljude spada onaj koji svoje drugove podmiruje na najbolji način. Kada bi nešto od čovjeka pozajmio, to mu je i vraćao i upućivao je dove za njega. Govorio je:

“Neka ti Allah blagoslovi tvoju porodicu i imetak. Podmirivanje zajma je u zahvali i vraćanju isto.” (Hadis bilježe Nesai 7/314, Ibn Madža 2424, Ahmed 4/36 prenoseći od Abdullaha ibn Ebu Rebiata Mahzumija. Lanac prenosilaca je jak).

Prenosi se da je od nekog čovjeka pozajmio četrdeset mjerica (sa’a), pa nakon što je isti zapao u potrebu, Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, mu je rekao: “Još nam ništa nije došlo.” Čovjek je htio nešto reći na to, a Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, mu reče: “Nemoj ništa reći, osim dobro. Ja sam najbolji pozajmljivač.” Onda mu je dao četrdeset sa’a i još četrdeset kao zahvalu. Tako mu je vratio osamdeset.” Ovo bilježi Bezzar. (Od Ibn Abbasa, r.a., Hejsemi u Medžmenu 4/141 kaže: “Bezzar bilježi ovaj hadis i prenosioci su vjerodostojni, osim Bezzarovog šejha, on je pouzdan.”

Jednom je pozajmio devu pa je došao vlasnik deve da je traži natrag. Žestoko i ružno se obraito Poslaniku, sallallahu alejhi ve sellem, i time uznemirio ostale ashabe. Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, je rekao: “Ne dirajte ga. Onaj čije je nešto ima najveće pravo da kaže.” (Hadis bilježe Buhari 4/394, Muslim 1601, Tirmizi 1317) 
 
Jednom je nešto kupio, ali nije mogao odmah platiti. Kasnije je to prodao i nešto zaradio na tome. Zaradu je podijelio udovicama Benu Abdul-Muttaliba, a onda je rekao: “Više nikad neću nešto kupiti što ne mogu odmah platiti.” Ovaj hadis navodi Ebu Davud. (Hadis bilježi Ebu Davud, 3344 od Šurejka, a on od Semmaka, a on od Ikrime, a on od Ibn Abbasa. Šurejk ibn Abdullah je lošeg pamćenja, a Semmakova predanja koja prenosi od Ikrime su posebno kontraverzna. Tako ćemo reći da je hadis slab.) Ovo nije u suprotnosti s kupovinom nečega na odgodu plaćanja. Ovaj slučaj je jedno, a kupovina na odgodu drugo. 
 
Jednom je pozjamio neki novac, pa mu je zajmodavac došao i osorno mu se obratio. Omer ibn Hattab je skočio na noge, a Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, mu je rekao: “Polahko Omere. Meni je bilo potrebnije da me opomeneš na vraćanje duga, a njemu je bilo potrebnije da mu skreneš pažnju na strpljivost.” (Hadis bilježi Hakim 2/32 po smislu i kaže da je vjerodostojan, a Ez-Zehebi kaže da je hadis mursel). 
 
Neki židov mu je nešto prodao sa plaćanjem na odgodu, pa je židov došao po dug prije nego je isteklo vrijeme. Ashabi su se uzemirili, a Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, ih je zadržao. Obratio se židovu na najljepši način. Židov je rekao: “Sve oznake poslanstva sam uočio na njemu osim jedne, a to je da što se žešće njemu obraća, on je blaži. U to sam se htio uvjeriti.” Tada je židov primio Islam. (Hadis u dužoj verzij bilježe Ibn Hibban 2105, Ebu Šejh u Ahlakunnebijji str. 83,85 od Muhammeda ibn Mutevakkila, a on od Velida ibn Muslima, a on od Muhammeda ibn Hamze ibn Jusufa, a on od svoga oca, a on od svoga oca Abdullaha ibn Selama. Hafiz ibn Hadžer u Isabeu, kada govori o Zejdu ibn Sa’netu 2904, kaže: “Ljudi u lancu prenosilaca su pouzdani.” Velid jasno daje do znanja da je čuo, a to je od Muhammeda ibn Mutevekkila koji je poznat kao Ibn Ebi Sirri, prenosilac od Velida. Njega Ibn Mein ocjenjuje kao pouzdanog a Ebu Hatim kao blagog. Ibn Adijj kaže da često griješi, a Allah najbolje zna. On kaže: “Njegovo kazivanje sam našao na drugoj strani i sa drukčijim lancem prenosilaca, ali tu nije rečeno njegovo ime.” Ibn Sa’d kaže: “Pričao nam je Jezid, prenoseći od Džerira ibn Hazima, a on od onoga koji je čuo Zuhrija da priča da je neki židov rekao: “Nije ostalo nijedno Muhammedovo svojstvo spomenuto u Tevratu da se nisam osvjedočio u njega, osim blagosti,” pa onda navodi slučaju cjelosti.)
_______________________________________________________________________________

Za roba nema ništa pogubnije od omalovažavanja i obezvređivanja Allahovih blagodati, jer tada rob blagodati neće smatrati darom, neće smatrati darom, neće se zbog njih Allahu zahvaljivati, niti će im se radovati. Naprotiv, rob će ih prezirati, tražiti mahane, smatrati ih nesrećom i teretom, a te blagodati su, zapravo, Allahovi najveći darovi robu.

Većina se ljudi neprijateljski odnosi prema Allahovim blagodatima. Oni zbog svoga neznanja i ne primjećuju da im je Allah Uzvišeni otvorio vrata Svojih blagodati. Oni se, zbog svega neznanja i čineći nasilje, trude da odbace, vrate i ne prihvate te blagodati. Koliko je samo blagodati pred nekim od njih bilo otvoreno da ih uzme, a on se, poričući Allahove darove, trudio odbiti ih ?! I koliko je samo blagodati nekom od njih bilo podareno, a on se, zbog svoga neznanja čineći nasilje, borio da ih odagna od sebe i uništi.

Uzvišeni je rekao: “To je zato što Allah neće lišiti blagostanja narod kome ga je podario – sve dok se on sam ne promijeni, a Allah sve čuje i sve zna!” (Prevod značenja, El-Enfal, 53) Niko ne pokazuje veće neprijateljstvo prema blagodatima od čovjeka, tako da čovjek, zajedno sa svojim neprijateljem, čini nasilje samo sebi. Šejtan, najveći čovjekov neprijatelj, baca užarak na Allahove blagodati, a čovjek onda puše u njega i vatru raspiruje. Sam čovjek dopušta da šejtan baci užarak na blagodati, a zatim mu pomaže da se vatra razjari i rasplamsa. No, kad se vatra razbukta, čovjek priziva u pomoć, a na kraju kori sudbinu.

“Nepromišljen potez prilike ubija,
Kad šansa prođe kori se sudbina!”
_________________________________________________________________________________

Grijesi osljepljuju srce, zaklanjaju njegovo svjetlo, spriječavaju pristup saznanjima i zaklanjaju elemente upute. Kada je Šafija počeo učiti kod Malika, učitelj kod mladića odmah primijeti neobične osobine. Tada mu je rekao: “Vidim da je Allah u tvoje srce stavio svjetlo. Nemoj ga utrnuti tamom grijeha.”

Ovo svijetlo sve više slabi, a tama grijeha postaje jača tako da srce postaje crno poput tamne noći. Koliko je ljudi u tami palo i poginulo? Može li se slijepac snaći u tamnoj noći, na putu punom opasnosti i prepreka. Kako naći put iz tako teškog okruženja? Te tmine postepeno jačaju i prelaze na ostale dijelove tijela, zavisno od njihove snage i ekspanzije. 
 
Kada nastupi smrt, te tmine dolaze do izražaja i grob ispunjavaju tamom, kao što je Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, rekao: “Doista su ovi grobovi puni tame od ljudi koji su u njima. Allah će ih obasjati kada im klanjam (dženazu).” (Ahmed, Musned) 
 
Kada nastupi Dan povratka i robovi se iskupe, tama će biti vidljiva na licima nekih ljudi, koja će biti crna poput uglja. Teška li kazna njih čeka! S tom kaznom se ne mogu mjeriti sva uživanja na ovom svijetu – od nastanka pa do kraja – a kamoli dio tog perioda koji je čovjek proveo na Zemlji u stalnim naporima, mukama i umoru…Taj period mu je protekao kao trenutni san. Neka je Allah na pomoći.

Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, je imao najljepše ophođenje sa ljudima. Kada bi nešto uzeo u zajam, trudio se da prilikom vraćanja vrati boljim. (Hadis bilježe Buhari (5/44) i Muslim (1601) od Ebu Hurejre, r.a., prenoseći da je neki čovjek došao Poslaniku, sallallahu alejhi ve sellem, i zatražio svoju devu nazad.

Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, je rekao: Dajte mu.” Rečeno mu je da je deva koja je tu bolja od one njegove koju je dao. Čovjek zavika: “Podmiri mi, Allah tebi podmirio,” pa je Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, rekao: “Dajte mu tu devu. Među najbolje ljude spada onaj koji svoje drugove podmiruje na najbolji način. Kada bi nešto od čovjeka pozajmio, to mu je i vraćao i upućivao je dove za njega. Govorio je:

“Neka ti Allah blagoslovi tvoju porodicu i imetak. Podmirivanje zajma je u zahvali i vraćanju isto.” (Hadis bilježe Nesai 7/314, Ibn Madža 2424, Ahmed 4/36 prenoseći od Abdullaha ibn Ebu Rebiata Mahzumija. Lanac prenosilaca je jak).

Prenosi se da je od nekog čovjeka pozajmio četrdeset mjerica (sa’a), pa nakon što je isti zapao u potrebu, Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, mu je rekao: “Još nam ništa nije došlo.” Čovjek je htio nešto reći na to, a Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, mu reče: “Nemoj ništa reći, osim dobro. Ja sam najbolji pozajmljivač.” Onda mu je dao četrdeset sa’a i još četrdeset kao zahvalu. Tako mu je vratio osamdeset.” Ovo bilježi Bezzar. (Od Ibn Abbasa, r.a., Hejsemi u Medžmenu 4/141 kaže: “Bezzar bilježi ovaj hadis i prenosioci su vjerodostojni, osim Bezzarovog šejha, on je pouzdan.”

Jednom je pozajmio devu pa je došao vlasnik deve da je traži natrag. Žestoko i ružno se obraito Poslaniku, sallallahu alejhi ve sellem, i time uznemirio ostale ashabe. Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, je rekao: “Ne dirajte ga. Onaj čije je nešto ima najveće pravo da kaže.” (Hadis bilježe Buhari 4/394, Muslim 1601, Tirmizi 1317) 
 
Jednom je nešto kupio, ali nije mogao odmah platiti. Kasnije je to prodao i nešto zaradio na tome. Zaradu je podijelio udovicama Benu Abdul-Muttaliba, a onda je rekao: “Više nikad neću nešto kupiti što ne mogu odmah platiti.” Ovaj hadis navodi Ebu Davud. (Hadis bilježi Ebu Davud, 3344 od Šurejka, a on od Semmaka, a on od Ikrime, a on od Ibn Abbasa. Šurejk ibn Abdullah je lošeg pamćenja, a Semmakova predanja koja prenosi od Ikrime su posebno kontraverzna. Tako ćemo reći da je hadis slab.) Ovo nije u suprotnosti s kupovinom nečega na odgodu plaćanja. Ovaj slučaj je jedno, a kupovina na odgodu drugo. 
 
Jednom je pozjamio neki novac, pa mu je zajmodavac došao i osorno mu se obratio. Omer ibn Hattab je skočio na noge, a Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, mu je rekao: “Polahko Omere. Meni je bilo potrebnije da me opomeneš na vraćanje duga, a njemu je bilo potrebnije da mu skreneš pažnju na strpljivost.” (Hadis bilježi Hakim 2/32 po smislu i kaže da je vjerodostojan, a Ez-Zehebi kaže da je hadis mursel). 
 
Neki židov mu je nešto prodao sa plaćanjem na odgodu, pa je židov došao po dug prije nego je isteklo vrijeme. Ashabi su se uzemirili, a Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, ih je zadržao. Obratio se židovu na najljepši način. Židov je rekao: “Sve oznake poslanstva sam uočio na njemu osim jedne, a to je da što se žešće njemu obraća, on je blaži. U to sam se htio uvjeriti.” Tada je židov primio Islam. (Hadis u dužoj verzij bilježe Ibn Hibban 2105, Ebu Šejh u Ahlakunnebijji str. 83,85 od Muhammeda ibn Mutevakkila, a on od Velida ibn Muslima, a on od Muhammeda ibn Hamze ibn Jusufa, a on od svoga oca, a on od svoga oca Abdullaha ibn Selama. Hafiz ibn Hadžer u Isabeu, kada govori o Zejdu ibn Sa’netu 2904, kaže: “Ljudi u lancu prenosilaca su pouzdani.” Velid jasno daje do znanja da je čuo, a to je od Muhammeda ibn Mutevekkila koji je poznat kao Ibn Ebi Sirri, prenosilac od Velida. Njega Ibn Mein ocjenjuje kao pouzdanog a Ebu Hatim kao blagog. Ibn Adijj kaže da često griješi, a Allah najbolje zna. On kaže: “Njegovo kazivanje sam našao na drugoj strani i sa drukčijim lancem prenosilaca, ali tu nije rečeno njegovo ime.” Ibn Sa’d kaže: “Pričao nam je Jezid, prenoseći od Džerira ibn Hazima, a on od onoga koji je čuo Zuhrija da priča da je neki židov rekao: “Nije ostalo nijedno Muhammedovo svojstvo spomenuto u Tevratu da se nisam osvjedočio u njega, osim blagosti,” pa onda navodi slučaju cjelosti.)
_______________________________________________________________________________

GIBET – OGOVARANJE, TRAČANJE

Posted: 19 Maja, 2013 in ahlak

Šejh Muhammed Salih Al-Munedžid

بسم الله الرحمن الرحيم

الحمد لله ربّ العلمين والصلاة والسلام على رسول الله

Gibet (ogovaranje, tračanje) znači da spomeneš nešto o bratu Muslimanu što on ne voli, kao što su njegove mahane. Ovo je haram, nema veze o čemu se radilo i na koji način se čini. To je haram po konzensusu Islamskih učenjaka. Kritikovanje ljudi, ako je cilj da se pokažu njihove mahane, je gibet i spada u ‘zlo koje se glasno izgovori’ što Allah ne voli.

” Allah ne voli da se o zlu glasno govori, to može samo onaj kome je učinjena nepravda. -A Allah sve čuje i sve zna.” (An-Nisa 4, 148)

Ali ukoliko je nijjet da se osoba odstrani od loših djela koja su zabranjena Šerijatom, da se osoba zaustavi u činjenju toga, da se potisne nečija novotarija (bid'at) i upozore ljudi u vezi toga, ili da se ukaže na nešto loše što je osoba rekla ispred drugih kao na forumima na internetu ili negdje drugo, onda je to dozvoljeno i to nije gibet koji je zabranjen. Ustvari to je znak ibadeta koji približava osobu Allahu s.w.t., i dužnost je svakome ko je u stanju uraditi to. Ispravni predhodnici su osudjivali novotare i kritikovali prenosioce glasina, u njihovoj iskrenosti prema Allahu s.w.t. i Njegovom Poslaniku s.a.v.s. Važno je gledati na cilj i nijjet. A Allah s.w.t. zna najbolje.

Postavljeno: 1/4/2004

Izvor: http://www.islam-qa.com
__________________________________________________________________________

ČUVANJE JEZIKA

Posted: 19 Maja, 2013 in ahlak

بسم الله الرحمن الرحيم

الحمد لله ربّ العلمين والصلاة والسلام على رسول الله

Hvaljen neka je Allah.

Musliman treba da čuva svoj jezik i da se kloni onoga što je zabranjeno. U zabranjene stvari spada i nešto što ljudi olahko uzimaju kao gibet (ogovaranje), buthaan (potvaranje) i nemimet (prenošenje tuđeg govora).

Gibet ili ogovaranje znači pričanje o Muslimanu u njegovoj odsutnosti i to o stvarima koje on ne bi volio da se šire. Buthan ili potvaranje je pričanje o Muslimanu ono što nije istina, ili drugim riječima laž na njega. Namimet ili prenošenje govora je reći jednoj osobi šta je druga osoba rekla u cilju da nastane problem izmedju njih.

Ima puno dokaza koji ukazuju da su ove radnje haram. Bit će dovoljno navesti neke od njih da se pokaže da su haram.

Allah s.w.t. kaže: “O vjernici, klonite se mnogih sumnjičenja, neka sumnjičenja su, zaista, grijeh. I ne uhodite jedni druge i ne ogovarajte jedni druge! Zar bi nekome od vas bilo drago da jede meso umrloga brata svoga, – a vama je to odvratno -, zato se bojte Allaha, Allah, zaista,prima pokajanje i samilostan je.” (Hudžurat 49; 12)

Prenosi se od Ebu Hurejre r.a. da je Allahov Poslanik s.a.v.s. upitao:”Znate li šta je gibet (ogovaranje)? Prisutni rekoše:”Allah i Njegov Poslanik najbolje znaju.” On reče:”Da kažeš nešto o bratu što mu se ne sviđa.” Neko reče:”A šta ako ono što kažem o bratu je istina?”Poslanik s.a.v.s. reče:”Ako je ono što kažeš istina onda si ga ogovorio, a ako nije
istina onda si ga potvorio.” (Muslim)

Pripovjeda se da je ibn Abbas r.a. rekao:”Allahov Poslanik s.a.v.s. je prošao pored dva groba i rekao:”Oni se sada kažnjavaju, ali ne zbog nečega što je bilo teško izbjeći. Jedan od njih je prenosio tudji govor (namimet), a drugi se nije čuvao mokraće kad bi mokrio.” Zatim zatraži zelenu grančicu, koju popolovi i jednu polovinu u jedan a drugu u drugi grob, i reče:”Nek im se kazna ublaži dok se ove ne osuše.” (Buharija, Muslim)

Da neko kaže o drugome:”Ne može kontrolisati jezik, ili ima raspušten jezik” je bez sumnje nešto što se ne bi svidjelo osobi o kojoj se govori. Ako je istina onda je gibet (ogovaranje), a ako nije istina onda je buhtan (potvaranje).

Ukoliko neko bude ogovarao, potvarao, ili prenosio tudji govor treba da se pokaje zbog svojih grijeha i traži oprost od Allaha s.w.t., i to je izmedju njega i Allaha. Ako zna da su riječi došle do osobe o kojoj je govorio, onda ga treba pitati za oprost. Ali ako ne zna, neka mu ne govori, već nek moli Allaha da mu oprosti i neka upućuje dovu za njega, i neka govori dobro u njegovom odsustvu kao što je govorio protiv njega. Također, ukoliko zna da će ako mu kaže povećati neprijateljstvo, bit će dovoljno da uputi Allahu s.w.t. dovu za njega, priča dobro o njemu i moli za njegov oprost.

Prenosi se da je Ebu Hurejre r.a. rekao:”Allahov Poslanik s.a.v.s. je rekao:”Ko god ošteti svoga brata u pogledu njegove časti ili bilo čega drugog, neka zatraži njegov oprost danas, prije nego se izgube dirhemi i dinari, i ako imadne dobrih djela biće mu uzeta da se nadoknadi loše što je uradio, a ako nemadne dobrih djela, onda će se loša djela brata kojem je učinio nažao uzeti i dodati na njegovo breme.” (Buharija)

Šejhul Islam Ibn Tejmijje je rekao:

Ko god učini nažao bratu potvarenjem, ogovaranjem, ili vrijeđanjem, neka se pokaje, Allah s.w.t. će primiti njegovo pokajanje, ali ukoliko onaj kojem je učinjeno nažao sazna o ovome, ima pravo da podmiri račun. Ali ako ga je ogovorio ili potvorio a ovaj ne sazna, onda postoje dva mišljenja učenjaka, koja se prenose od Ahmeda, točniji od dva je da mu ne govori da je govorio loše u njegovom odsustvu. Rečeno je da je bolje da govori dobro o njemu u njegovom odsustvu isto kao što je govorio loše u njegovom odsustvu, kao što je rekao Hasan el Basri:”Otkup za gibet je traženje oprosta za osobu koju si gibetio.”

A Allah s.w.t. zna najbolje!

Postavljeno: 1/4/2004

Izvor: http://www.islam-qa.com

______________________________________________________________________________

GIBET – OGOVARANJE, TRAČANJE

Posted: 19 Maja, 2013 in ahlak

Šejh Muhammed Salih Al-Munedžid

بسم الله الرحمن الرحيم

الحمد لله ربّ العلمين والصلاة والسلام على رسول الله

Gibet (ogovaranje, tračanje) znači da spomeneš nešto o bratu Muslimanu što on ne voli, kao što su njegove mahane. Ovo je haram, nema veze o čemu se radilo i na koji način se čini. To je haram po konzensusu Islamskih učenjaka. Kritikovanje ljudi, ako je cilj da se pokažu njihove mahane, je gibet i spada u ‘zlo koje se glasno izgovori’ što Allah ne voli.

” Allah ne voli da se o zlu glasno govori, to može samo onaj kome je učinjena nepravda. -A Allah sve čuje i sve zna.” (An-Nisa 4, 148)

Ali ukoliko je nijjet da se osoba odstrani od loših djela koja su zabranjena Šerijatom, da se osoba zaustavi u činjenju toga, da se potisne nečija novotarija (bid'at) i upozore ljudi u vezi toga, ili da se ukaže na nešto loše što je osoba rekla ispred drugih kao na forumima na internetu ili negdje drugo, onda je to dozvoljeno i to nije gibet koji je zabranjen. Ustvari to je znak ibadeta koji približava osobu Allahu s.w.t., i dužnost je svakome ko je u stanju uraditi to. Ispravni predhodnici su osudjivali novotare i kritikovali prenosioce glasina, u njihovoj iskrenosti prema Allahu s.w.t. i Njegovom Poslaniku s.a.v.s. Važno je gledati na cilj i nijjet. A Allah s.w.t. zna najbolje.

Postavljeno: 1/4/2004

Izvor: http://www.islam-qa.com
__________________________________________________________________________

ČUVANJE JEZIKA

Posted: 19 Maja, 2013 in ahlak

بسم الله الرحمن الرحيم

الحمد لله ربّ العلمين والصلاة والسلام على رسول الله

Hvaljen neka je Allah.

Musliman treba da čuva svoj jezik i da se kloni onoga što je zabranjeno. U zabranjene stvari spada i nešto što ljudi olahko uzimaju kao gibet (ogovaranje), buthaan (potvaranje) i nemimet (prenošenje tuđeg govora).

Gibet ili ogovaranje znači pričanje o Muslimanu u njegovoj odsutnosti i to o stvarima koje on ne bi volio da se šire. Buthan ili potvaranje je pričanje o Muslimanu ono što nije istina, ili drugim riječima laž na njega. Namimet ili prenošenje govora je reći jednoj osobi šta je druga osoba rekla u cilju da nastane problem izmedju njih.

Ima puno dokaza koji ukazuju da su ove radnje haram. Bit će dovoljno navesti neke od njih da se pokaže da su haram.

Allah s.w.t. kaže: “O vjernici, klonite se mnogih sumnjičenja, neka sumnjičenja su, zaista, grijeh. I ne uhodite jedni druge i ne ogovarajte jedni druge! Zar bi nekome od vas bilo drago da jede meso umrloga brata svoga, – a vama je to odvratno -, zato se bojte Allaha, Allah, zaista,prima pokajanje i samilostan je.” (Hudžurat 49; 12)

Prenosi se od Ebu Hurejre r.a. da je Allahov Poslanik s.a.v.s. upitao:”Znate li šta je gibet (ogovaranje)? Prisutni rekoše:”Allah i Njegov Poslanik najbolje znaju.” On reče:”Da kažeš nešto o bratu što mu se ne sviđa.” Neko reče:”A šta ako ono što kažem o bratu je istina?”Poslanik s.a.v.s. reče:”Ako je ono što kažeš istina onda si ga ogovorio, a ako nije
istina onda si ga potvorio.” (Muslim)

Pripovjeda se da je ibn Abbas r.a. rekao:”Allahov Poslanik s.a.v.s. je prošao pored dva groba i rekao:”Oni se sada kažnjavaju, ali ne zbog nečega što je bilo teško izbjeći. Jedan od njih je prenosio tudji govor (namimet), a drugi se nije čuvao mokraće kad bi mokrio.” Zatim zatraži zelenu grančicu, koju popolovi i jednu polovinu u jedan a drugu u drugi grob, i reče:”Nek im se kazna ublaži dok se ove ne osuše.” (Buharija, Muslim)

Da neko kaže o drugome:”Ne može kontrolisati jezik, ili ima raspušten jezik” je bez sumnje nešto što se ne bi svidjelo osobi o kojoj se govori. Ako je istina onda je gibet (ogovaranje), a ako nije istina onda je buhtan (potvaranje).

Ukoliko neko bude ogovarao, potvarao, ili prenosio tudji govor treba da se pokaje zbog svojih grijeha i traži oprost od Allaha s.w.t., i to je izmedju njega i Allaha. Ako zna da su riječi došle do osobe o kojoj je govorio, onda ga treba pitati za oprost. Ali ako ne zna, neka mu ne govori, već nek moli Allaha da mu oprosti i neka upućuje dovu za njega, i neka govori dobro u njegovom odsustvu kao što je govorio protiv njega. Također, ukoliko zna da će ako mu kaže povećati neprijateljstvo, bit će dovoljno da uputi Allahu s.w.t. dovu za njega, priča dobro o njemu i moli za njegov oprost.

Prenosi se da je Ebu Hurejre r.a. rekao:”Allahov Poslanik s.a.v.s. je rekao:”Ko god ošteti svoga brata u pogledu njegove časti ili bilo čega drugog, neka zatraži njegov oprost danas, prije nego se izgube dirhemi i dinari, i ako imadne dobrih djela biće mu uzeta da se nadoknadi loše što je uradio, a ako nemadne dobrih djela, onda će se loša djela brata kojem je učinio nažao uzeti i dodati na njegovo breme.” (Buharija)

Šejhul Islam Ibn Tejmijje je rekao:

Ko god učini nažao bratu potvarenjem, ogovaranjem, ili vrijeđanjem, neka se pokaje, Allah s.w.t. će primiti njegovo pokajanje, ali ukoliko onaj kojem je učinjeno nažao sazna o ovome, ima pravo da podmiri račun. Ali ako ga je ogovorio ili potvorio a ovaj ne sazna, onda postoje dva mišljenja učenjaka, koja se prenose od Ahmeda, točniji od dva je da mu ne govori da je govorio loše u njegovom odsustvu. Rečeno je da je bolje da govori dobro o njemu u njegovom odsustvu isto kao što je govorio loše u njegovom odsustvu, kao što je rekao Hasan el Basri:”Otkup za gibet je traženje oprosta za osobu koju si gibetio.”

A Allah s.w.t. zna najbolje!

Postavljeno: 1/4/2004

Izvor: http://www.islam-qa.com

______________________________________________________________________________

Srdžba i ljutnja

Posted: 12 Marta, 2013 in ahlak

Sve pojave, predmeti, osobe i različite situacije izazivaju kod čovjeka pozitivne i negativne doživljaje, tako da on često zapadne u srdžbu i ljuti se zbog svoje slabosti. Nekada to čini opravdano, a veoma često se ljuti i zbog sitnice. Srdžba opija razum i donosi nepromišljene postupke i neželjene situacije. Ona uglavnom kratko traje, ali ostavlja velike posljedice, tako da dovodi do poremećaja krvotoka, podiže krvni pritisak, mijenja boju kože, disanje mijenja svoj ritam, nastaju stomačni poremećaji itd. Uzroci srdžbe mogu biti organskog porijekla (glad, žeđ), različite prepreke u ostvarivanju nekog cilja, izgubljena stvar, druge osobe, nesanica, nedostatak sabura, blagosti i opraštanja. Djeca i odrasli reaguju srdžbom kada ih ograničavamo u nečemu, s tim što mlađi uzrast jače manifestuje ljutnju. Intenzitet ovog osjećanja (srdžbe) kreće se od sitnih, ali čestih negodovanja do bezumnog bijesa. Istraživači su utvrdili da su uzroci čestih negodovanja prije svega drugi ljudi, njihovi postupci i njihove osobine. Ponekad se ta agresivnost ispoljava prema objektu ili osobi koja je izazvala srdžbu, ali se agresivnost često ispoljava prema drugim osobama koje nisu vezane za izvor ljutnje.

Vjernik ima pravo da se ljuti u situacijama kada se vrijeđaju i ne poštuju Allahovi propisi, jer se u takvim situacijama ljutio i Allahov Poslanik, sallallahu ‘alejhi ve sellem. Poslanik, sallallahu ‘alejhi ve sellem, bi se ljutio i njegovo lice bi promijenilo boju kada bi naišao na rušenje ugleda vjere, ili kada bi naišao na neko loše sprovođenje njenog propisa, ili nemarnosti u uspostavljanju njenih hududa (kazni ili granica). Znači, vjernik ima pravo da se ljuti samo radi Allaha i Njegovog zadovoljstva, a ne radi sebe i svojih prohtjeva. Srdili su se i drugi Allahovi poslanici zbog zapostavljanja i nepoštovanja Allahovih naredbi, kao npr. Musa, alejhisselam, i Junus, alejhisselam, Uzvišeni Allah, kaže: “I Musa se narodu svome vrati srdit i žalostan. ‘O narode moj’ – reče, ‘zar vam Gospodar vaš nije dao lijepo obećanje? Zar vam se vrijeme oduljilo, ili hoćete da vas stigne srdžba Gospodara vašeg, pa se zato niste držali obećanja koje ste mi dali!’” (Prijevod značenja – Ta-ha, 86.) Musa, alejhisselam, bio je srdit i žalostan zbog toga što su Izraelćani u njegovoj odsutnosti počeli obožavati tele i na taj način iznevjerili obećanje koje su mu dali. Uzvišeni Allah, kaže: “I Zunnunu se, kada srdit ode i pomisli da ga nećemo kazniti, – pa poslije u tminama zavapi: ‘Nema boga sem Tebe! Hvaljen nek Si! A ja sam se zaista prema sebi ogriješio.’” (Prijevod značenja – El-Enbija, 87.) Zunnun je drugo ime za vjerovjesnika Junusa, alejhisselam, upućenog narodu drevnog grada Ninive. On se rasrdio na svoj narod zbog nepoštovanja Allahovih propisa. Junus, alejhisselam, napustio je svoj narod bez dopuštenja Uzvišenog Allaha, pa je onda zbog svoje pogreške postao plijen velike ribe. Međutim, Uzvišeni Allah, spasio ga je tegobe, jer se on iskreno pokajao.

Savlađivanje srdžbe i ljutnje

Savlađivanje srdžbe ubraja se u najbolja svojstva muslimana i muslimanki, koje Uzvišeni Allah, voli kod Svojih robova vjernika. Prenosi se od Ebu Hurejre, radijallahu ‘anhu, da je Poslanik, sallallahu ‘alejhi ve sellem, rekao: “Tri stvari spašavaju, tri uništavaju. Spašavaju: strah od Allaha javno i tajno, umjerenost u siromaštvu i bogatstvu, zatim pravednost u radosti i ljutnji. Uništavaju: prevelika škrtost, prepuštanje prohtjevima i visoko mišljenje o sebi (divljenje samom sebi).” Od Allahovog Poslanika, sallallahu ‘alejhi ve sellem, neki čovjek je tražio savjet i on mu je uputio savjet jednom rječju: “Ne ljuti se.” Čovjek je nekoliko puta ponavljao riječi: “Posavjetuj me”, a odgovor Allahovog Poslanika, sallallahu ‘alejhi ve sellem, svaki put bi bio sadržan u riječi koja u sebi sadrži plemeniti moral: “Ne ljuti se.” Lijek protiv srdžbe i ljutnje je praštanje, sabur, samosavlađivanje, blagost i lijepo ponašanje itd.

Praštanje


Uzvišeni Allah obećava Džennet onima koji se u srdžbi savlađuju i ljudima praštaju. Tako je rekao Uzvišeni Allah: “… i nastojte da zaslužite oprost Gospodara svoga i Džennet prostran kao nebesa i Zemlja, pripremljen za one koji se Allaha boje, za one koji, i kada su u obilju i kada su u oskudici, udjeljuju i koji srdžbu savlađuju i ljudima praštaju – a Allah voli one koji dobra djela čine.” (Prijevod značenja – Ali Imran, 133.-134.) Uzvišeni kaže: “Sve što vam je dato – samo je uživanje na ovom svijetu, a ono što je u Allaha – bolje je i trajnije za one koji vjeruju i u Gospodara svoga se uzdaju; za one koji se klone velikih grijeha i razvrata i koji kada ih ko rasrdi, opraštaju.” (Prijevod značenja – Eš-Šura, 36.-37.) Sve što je ljudima dato na dunjaluku od uživanja prolazno je, pa zato vjernici treba da praštaju da bi zaradili blagodati onoga svijeta, jer se srdžbom ne postižu blagodati kako onoga tako ni ovoga svijeta.